Dosadašnji gradski konkursi za sufinansiranje medijskih projekata bili su, svi od reda, tragikomična karikatura garniture koja odlučuje u Gradskoj kući. Žao mi je, ali to je nepobitna činjenica
Branko M. Žujović
Šta, ne znate ko je Milan Šveljo?
Ne znam ni ja, a ipak smo, svi zajedno, za njegovu firmu, iz naše gradske kase, lane izdvojili dva i po miliona dinara.
To je, cirka, dvadesetak hiljada evra.
Biću slobodan da podsetim uspavanu subotičku javnost da je donacijom od tridesetak i nešto hiljada evra, pre samo koju godinu, japanska ambasada, neka Bog poživi cara Naruhita, obnavljala dotrajao krov na ovdašnjem Domu zdravlja, zato što Grad za to nije imao novca.
Naruhito – Dom zdravlja – građani – Gradska kuća – Šveljo… Pojmite li logički besmisao ovog tragikomičnog niza?
Kako nam se uopšte dogodilo da za krov Doma zdravlja nemamo novca, a da za Šveljov medijski projekat imamo?
Šta, ne znate zašto je firma Milana Švelja dobila dva i po subotička miliona?
Milan Šveljo PR proizvodnja kinematografskih dela audiovizuelnih proizvoda i televizijskog programa „Video kreativa tim“, zadnja pošta Crvenka, iz subotičkog budžeta dobila je lane pomenuta dva i po miliona za medijski projekat „Sačuvaj sebe i druge“.
Šta, ne znate o čemu se tu radi?
Ne znam ni ja. Kao verovatno ni vi, nisam bio u prilici da vidim, niti sam igde pronašao bilo kakav medijski prilog tog naziva posvećen Subotici, osim istoimenog saobraćajnog projekta u Crnoj Gori koji sa našim gradom i čitavom ovom pričom nema nikakve veze.
Ukratko, Šveljo je dobio ta dva i po subotička miliona da bi nas informisao o „sveprisutnim problemima u zaštiti žvotne sredine i ugroženosti očuvanja zdravlja“, kako je navedeno u obrazloženju odluke o dodeli novca.
Nije to nikakva šala.
Posetite, uostalom, zvaničnu stranicu Gradske kuće na internetu. Pročitajte nazive ostalih učesnika prošlogodišnjeg medijskog konkursa u gradu, nazive njihovih projekata i suštinski besmislena i isprazna obrazloženja komisije.
Šveljova firma osnovana je 8. februara prošle godine. U istoj godini ovajdila se ne samo kod nas, već i na medijskim konkursima u Novom Sadu (700.000), Apatinu (900.000) i Somboru (1.800.000).
Sudeći prema ovim iznosima, Šveljo je trebalo da nas izinformiše o ekološkim problemima uzduž i popreko, ali nije. Ili sam ja samo bio baksuz da, uprkos prilično pomnom praćenju medijske scene, promašim sve njegove ubitačne priloge o pomenutoj temi i komentare Subotičana na njih.
U podacima Agencije za privredne registre, povrh svega, za sada nema podataka o finansijskom poslovanju njegove medijske kuće. U medijskim krugovima Šveljo, de fakto, kao medijski profesionalac, ne postoji.
Verovatno ga treba potražiti u političkim krugovima, ali to više nije novinarstvo.
VIŠE O PROŠLOGODIŠNJEM KONKURSU ZA SUFINANSIRANJE MEDIJSKIH PROJEKATA U NAŠEM GRADU PROČITAJTE OVDE.
Ali, da se ne bavimo Šveljovim slučajem preko mere.
Njegove subotičke, apatinske, novosadske, somborske i druge budžetske epizode su samo paradigma koja svedoči besmisao pozicije u kojoj se nalaze lokalni mediji. Novac koji je Šveljo dobio za svoj medijski projekat, sa aspekta javnog interesa, uludo je protraćen novac koji je bolje bilo uložiti u neki dotrajali krov ili javnu kuhinju.
Pomenuta medijska pozicija važna je, pored ostalog, zato što je stepen korupcije i zloupotreba u svakom gradu, pa i našem, obrnuto proporcionalan snazi lokalnih medija. Vlast bira da ima posla sa slabim i poslušnim medijima koje, potom, nagrađuje i korumpuira budžetskim davanjima.
Zbog toga bi bilo dragoceno da se na nekom, ne nužno formalnom, gradskom forumu porazgovara o mogućnosti predloga buduće lokalne medijske strategije koja bi Subotičane, jednog blagoslovenog dana, iščupala iz kandži nakaradno utemeljenog projektnog finansiranja medija.
Ovo što imamo danas je ne više od legalizovane korupcije medija i njihovo držanje na finansijskoj uzdi, a Subotičanima to sigurno nije u interesu.
Ako se u dolazećim godinama pokaže da to ipak jeste u gradskom “interesu”, valja pošteno priznati da čitav niz budžetskih parazita ovde zasluženo dobija svoje političke milione i odati im zasluženo priznanje za javno “informisanje”, jer bolje informisanje od njihovog aportiranja strankama na vlasti ne zaslužujemo.
U tom slučaju, ispostaviće se da pomenuti konkursi nisu samo politička karikatura onih koji odlučuju u Gradskoj kući, već i nas samih, a da budemo ljuti na ogledalo zbog slike u njemu nećemo imati pravo.