Stranke su zaplenile gradske ustanove i institucije, pa nemaju potrebu da obrazlažu bilo šta, a kamoli razloge kadrovskih rokada i kombinacija u njima
Branko M. Žujović
Predsednik pokrajinske vlade Igor Mirović 24. marta je obznanio da je, na vlastiti zahtev, dužnosti direktora subotičkog Narodnog pozorišta razrešen glumac Miloš Stanković. Na istoj stranici pokrajinskog Službenog lista obnarodovano je da je za novog vršioca dužnosti direktora pomenute ustanove izabran Miloš Nikolić, profesor muzike i violinista iz Subotice, koji je u dva navrata, jednom kao član Lige socijaldemokrata Vojvodine i jednom kao član Srpske napredne stranke, u subotičkoj vladi bio zadužen za kulturu i obrazovanje. Gradska skupština je potom, prvog aprila, na Nikolićevo mesto u Gradskom veću izabrala industrijsku menadžerku Milanku Kostić koja je proteklih godina vodila Fondaciju za omladinsku kulturu i stvaralaštvo “Danilo Kiš”, a pre toga je radila u lokalnim medijima.
Bila je to jednonedeljna taktička pokazna vežba stranačke discipline, pravi mali kadrovski manevri. Ne znam kakva će prva pozorišna violina biti Nikolić, kao što ne znam ni kako će se u ulozi nove gradske ministarke snaći Milanka Kostić. Možda će njih dvoje, svako na svojoj funkciji i u svojoj oblasti, preporoditi subotički teatar, kulturu i obrazovanje. Problem je u nečemu drugom.
Stranke su zaplenile gradske ustanove, pa odavno više nemaju potrebu da obrazlažu bilo šta, a kamoli razloge kadrovskih rokada i kombinacija u njima. Mi ne znamo zbog čega je Stanković tačno podneo ostavku, niti je iko javnost o tome obavestio. Jesu li po sredi bili privatni Stankovićevi razlozi u koje se ne zalazi ili neka neprijatna saznanja u vezi sa njegovim radom preko kojih je nemoguće bilo preći, a ostavka se pokazala kao najbezbolniji izlaz iz mogućeg problema?
Javnost ne samo da ima pravo, već treba da zna zbog čega je došlo do smene u pozorištu, zato što subotički teatar po svojoj prirodi ne bi trebalo da bude stranačka sitnina, već važna i poštovana ustanova. Uz somborsko pozorište, kako reče režiser Milan Nešković, to je jedan od dva najvažnija bastiona odbrane kulture u celokupnoj “provincijalnoj” Srbiji.
Ništa bolje nije bilo ni prilikom izbora Milanke Kostić za gradsku ministarku. Ne iznoseći ni jedan jedini konkretan argument, opozicija je u gradskom parlamentu naprednjacima zamerila što umesto nje nisu istakli “jačeg kandidata”. Bez reči potkrepljenja svoje tvrdnje opozicija sumnja u, kako je rečeno, ishode koje će Milanka Kostić pokazati. Opozicija se, pritom, pozvala na one koji su ranije na mestu Milanke Kostić ostavili “trag u pozitivnom smislu”, ali njihova imena ipak nije saopštila.
Kritikujući izbor Milanke Kostić, opozicija nam nije podastrla ništa merljivo. Ni jedan podatak ili činjenicu iz njene šarene profesionalne karijere koji bi potkopao njen izbor. Vidno nepripremljena za raspravu, opozicija se retorički bavila njenom specifičnom funkcionerskom težinom, procenjujući je onako đuture, od oka i na licu mesta.
Argumentacija Srpske napredne stranke za izbor Milanke Kostić nije bila ništa bolja. Naprednjaci su takođe izneli tek niz ličnih vrednosnih sudova, opet bez ijednog argumenta i merljivog podatka o njenom dosadašnjem radu i posledičnim vezama njenih stručnih i profesionalnih dometa sa obavezama koje podrazumeva njena nova funkcija.
Između redova naprednjačke argumentacije provejavalo je da su se oni za Milanku Kostić odlučili pre zato što smatraju da će ona u oštrim krivinama čvrsto prianjati za kolosek i poštovati stranački red vožnje, a ne zato što će se po šinama kretati bogzna kako vispreno i brzo. Iz nekog samo naprednjacima poznatog razloga, Milanka Kostić, nakon što je izabrana za gradsku ministarku, nije iznela plan svog rada i viziju razvoja obrazovanja i kulture u gradu, što bi trebalo da se podrazumeva.
Isto je i sa imenovanjem Nikolića na mesto vršioca dužnosti direktora pozorišta i njegovom prethodnom ostavkom. Niko u gradu ne zna zašto je on podneo ostavku na mesto u gradskoj vladi i šta tačno planira da uradi tokom narednih godinu dana u pozorištu, što, ponavljam, ne znači da će to što uradi nužno biti loše. Sve što javnost za sada ima, jeste njegovo imenovanje sa potpisom Igora Mirovića, što nije malo, ali sa aspekta punog zadovoljenja javnog interesa nije ni dovoljno, pogotovo ako napradnjaci Nikolića planiraju da zadrže na toj funkciji duže vreme.
Ranije smene Viktorije Šimon Vuletić i Nele Tonković, kao i sraman rastanak Grada sa Slobodanom Markovićem, plastično su pokazali da su čak i ustanove kulture važni stranački resursi. Kadovska politika doslovno se vodi do poslednje fotelje.
Podsetimo, u jednoj kafkijanskoj situaciji ispostavilo se da je Nela Tonković, kao vrstan kustos i istoričarka umetnosti, sjajno obavljala svoj posao direktorke Savremene galerije, što je bio slučaj i sa Viktorijom Šimon Vuletić u Art bioskopu “Aleksnadar Lifka” i Markovićem kao ocem Međunarodnog festivala pozorišta za decu, ali je međustranačka nagodba bila presudna i bezuslovna, a lepa civilizacijska tekovina dijaloga i odgovornog obrazlaganja javnih odluka potpuno bespotrebna, u datim vrednosnim koordinatama čak i remetilačka.
Ustanove kulture pred svršenim stranačkim činom samo su vrh interesnog brega koji pluta politikom našeg društva. Izostanak suštinskih obrazloženja odluka obuhvata i znatno uticajnije javne funkcije i oblasti.
Tako je sa Apotekom Subotica koja, potpuno protivzakonito, nikada nije dostavila tražene podatke o poslovanju uoči prepuštanja svojih ispostava privatnoj apotekarskoj ustanovi jer joj se može. Sa nespremnošću gradonačelnika da odgovori na unapred dostavljena novinarska pitanja. Sa nespremnošću jednog od lokalnih vođa jedne od opozicionih partija da učini to isto. Sa nespremnošću Ministarstva zdravlja da zadre u problem mrtvorođene dece u Subotici. Sa svečanim otvaranjem centra u ovdašnjoj bolnici koji uopšte nema dozvolu za rad. Sa činjenicom da radovi na vodenom parku na Paliću nisu okončani ni marta ove, kao što nisu bili okončani ni u leto 2020. godine.. Spisak nije baš kratak, pa ću ga ovde prekinuti.
Ilija Čvorović bi u filmu “Balkanski špijun” rekao da ima ko o svemu tome vodi računa, a njegova žena Danica Čvorović, u tekstu istoimene drame, da u njenom kraju, kad ne vodiš računa o njivi, niknu pasulj i kupus.
Možda je za početak dovoljno da crvene sijalice konačno odsviraju svoje.