Epilog dobro iskoordinirane saradnje državnih organa je poznat: ministar policije izrazio je zadovoljstvo što je šetnja otkazana i što su pripadnici MUP-a učesnike parade jedino sproveli do mesta predviđenog za koncert; premijerka u tehničkom mandatu izrazila je zadovoljstvo što je šetnja ipak održana čime smo, kako je izjavila, pokazali ozbiljnost; predsednik države nije izrazio nikakvo zadovoljstvo. Jedino je istakao da ga sve to uopšte ne zanima i da ima pametnija posla.
Piše: Vlada Arsić
„Ovo je prava slika Beograda i Srbije, pokazali smo da smo ozbiljna država“, izjavila je preksinoć mandatarka za sastav nove vlade nakon subotnje groznice koja je zadesila srpsku prestonicu.
Da se nije trudila da bude toliko ozbiljna, možda bi bila i simpatična. Jer, ono što smo tada videli, a gledali smo tokom čitave nedelje, pokazalo je ne samo da smo zemlja smejurije, konfuzije i opšteg cirkusa, nego da smo i okupirana država u kojoj nema ni Ustava, ni zakona, ni poštovanja elementarne volje naroda.
Elem, sve je započelo najavom da će se u Beogradu održati “Evroprajd”, skup za koji je, pretpostavljam, neko tražio i dobio dozvolu. Međutim, osluškujući raspoloženje javnosti, da ne kažem birača (a do toga mu je, da se ne lažemo, najviše i stalo), predsednik države odlučio je da se “Prajd” zabrani. Štaviše, zakleo se da ga neće biti čak i ako bi ga lično pozvao predsednik Amerike.
Potom je ministar policije požurio da političku volju jednog čoveka (zlobnici bi rekli i samovolju) upakuje u bezbednosne oblande i zabrani omogući kakav-takav pravni okvir. Na tome bi se, verovatno, i završilo da se u međuvremenu nije umešao i američki ambasador sa izjavom da će šetnje u Beogradu, ipak, biti.
Na to mu je kočoperni ministar odbrusio da u ovoj zemlji neće odlučivati strani ambasadori, tj. da zabrana ostaje na snazi. Sve dok isti ambasador nije pozvao onog koga treba i rekao mu šta treba, pa je nastupio još jedan kopernikanski obrt.
U međuvremenu, organizatori “Prajda” su se na odluku MUP-a požalili Upravnom sudu koji je, ne sudeći u duhu zakona već prvenstveno u skladu sa voljom onog do čije se volje jedino i drži, podržao izrečenu zabranu. Naravno, i ne sluteći da je u tom trenutku zakletva već pogažena i pred prvim pritiskom zaboravljena.
Epilog dobro iskoordinirane saradnje državnih organa je poznat: ministar policije izrazio je zadovoljstvo što je šetnja otkazana i što su pripadnici MUP-a učesnike parade jedino sproveli do mesta predviđenog za koncert; premijerka u tehničkom mandatu izrazila je zadovoljstvo što je šetnja ipak održana čime smo, kako je izjavila, pokazali ozbiljnost; predsednik države nije izrazio nikakvo zadovoljstvo. Jedino je istakao da ga sve to uopšte ne zanima i da ima pametnija posla.
Ako vam nešto od ovoga nije jasno, znači da ste ili ludi ili zbunjeni. Ili oboje, baš po meri aktuelne vlasti.
Ne bih trošio reči na same učesnike ove vesele beogradske smotre, sem da su se na istom mestu sabrale zanimljive skupine.
S jedne strane, okupili su se pobornici ravnopravnosti, ljudske tolerancije i ljubavi, koji su svoje zahteve poduprli pravoslavnim ikonama okačenim na krajnje bizarnim mestima i, pritom, predstavljajući Isusa Hrista ni manje ni više nego kao homoseksualca; na drugoj strani su bili mirni hrišćani, pobornici molitvi, tihovanja i vaskolikih vrednosti, koji su na skup došli sa ikonama, kadionicama i krstovima. Tek poneko i sa sekirom, štanglom, praćkom i plastičnim pištoljem; na kraju i mimo svoje volje, došlo je i više od pet hiljada policajaca koji do poslednjeg trenutka nisu znali kome da se zahvale i s kime da se obračunaju što su i ovaj vikend, umesto s porodicom, proveli na ulici: s onima s leve ili sa onima s desne strane, ili, pak, baš s onima gore.
Valjalo bi, na kraju, pomenuti i najzaslužnijeg što je ovogodišnji “Prajd” uspeo, odnosno što je protekao bez ljudskih žrtava – Gospoda Boga! Istina, nije pustio potop (možda je trebalo), ali je i novembarska provala oblaka na kraju leta bila dovoljna da se, barem na trenutak, ohlade usijane glave.