Piše Vlada Arsić: A karavani odlaze

Ako ste u poslednje vreme osetili pojačanu anksioznost ili depresiju, najpre proverite da li vam je uključen televizor. To čudo tehnike, za koje su i sami izumitelji proricali da će biti moćno propagandno sredstvo, poslednjih dana zrači pojačanom radioaktivnošću i toksičnim zagađenjem koje preti da vam oduzme i to malo zdravog razuma.

Gotovo da nema sekunde da se na nekoj od nacionalnih frekvencija ne raspreda o Kosovu, našoj Svetoj zemlji koja je, ujedno, i naš najveći problem. Nažalost, niti je jedini, niti je najveći, a bojim se da poodavno nije ni problem.
Naprotiv. Kosovo je, zapravo, samo dimna zavesa koja treba da zabašuri ogromne razvaline koje su zahvatile i državu i društvo u celini.

Incident u Trsteniku je samo poslednji, a bilo ih je sijaset u poslednje vreme, nad kojim se javnost iznova šokirala, sablaznila i zaprepastila i koji će, kao i sve drugo, trajati tek nekoliko dana. Do novog čuda i novog šokiranja. A mogao bi da predstavlja i školski primer stanja kako samog školstva, tako i u društva u celini.

Najlakše je priču započeti i završiti zaključkom da je reč o nevaspitanim bitangama, društvenim odronom, bahatim i nedozrelim dripcima. Možda sve to i stoji, ali daleko od toga da se time i završava. Jer oni su, pre svega, dosledni upijači poruke koje im društvo i država, preko svojih najviših zvaničnika, kontinuirano šalje: sve je dozvoljeno i nekažnjivo, i bahatost, i osionost, i nepismenost, i nekultura, pa čak i ubistvo, samo ako ste na pravoj strani, odnosno imate nekog ko će vas abolirati pred onim što se naziva zakonom, a koji se odnosi i primenjuje samo nad običnom boranijom.

Rečju, deca samo usvajaju ponašanje svojih roditelja, komšija i rođaka koji su se zakitili funkcijama direktora, poslanika, predsednika opština i drugih muda Marjanovih, koji nam svakodnevno, bez griže savesti i ikakve odgovornosti, stalno izmiču stolicu, seire i bezobrazno se kikoću opčinjeni svojom važnošću i nedodirljivošću.

Kako su na ovaj sramotan čin reagovali sami prosvetari, kolege i koleginice zlostavljene profesorke, celokupan sistem školskih vlasti? Odmah su prekinuli nastavu, stupili u generalni štrajk, spremni i odlučni da prestanu sa radom sve dok se pitanje njihovog položaja jednom za svagda ne razjasni? Ne, rođaci…

To se dešava tek kada su na dnevnom redu njihove plate, a za sve drugo, iskreno, zabole ih donji deo leđa. Osim jalove podrške na društvenim mrežama, koleginicu iz Trstenika podržali su isto kao i kolege domare i spremačice koji su, nedavno, izmenjenom odlukom Kasacionog suda, dovedeni na rub egzistencijalnog opstanka, kao što su podržali i poštare, kao što bi podržali i bilo koga drugog. Dakle, nikako. Tuđ problem, tuđa briga.

Naivno je bilo očekivati da će nadležni organi reagovati munjevito, da će odmah kazniti počinioce, ekspresno ih izbaciti iz škole i time nedvosmisleno poručiti da nam je nulta tolerancija prema nasilju u školi.

Umesto toga, po starom dobrom običaju, ponovo je formirana nekakva kilava Komisija čiji je zadatak da sagleda, razmotri, analizira, predloži. Rečju, da pošteno omlati praznu slamu.

Naposletku, tek da pitam, eda li gde ministra?! Onog što bi izašao pred javnost i pošteno rekao da njegova stručnost i znanje nisu dorasli rešavanju nastalog stanja i da s toga neopozivo podnosi ostavku. Smešan sam, zar ne?! Koga je to na mesto ministra u ovoj zemlji preporučila stručnost, sposobnost i moralni kredibilitet, u državi u kojoj se jedino vrednuje dubina klimoglava i veština rudarenja u rektalnom prostoru onih koji o bilo čemu odlučuju?

Nadam se da vas ovi redovi nisu dodatno uznemirili. Ako jesu, uključite televizor. Danas se u Briselu ponovo raspravlja o Kosovu, o ratu koji tek što nije, o vikend zanimaciji koja beskonačno traje dok karavani prolaze. Karavani koji odavde vode samo u jednom pravcu.